Oko 30 predstavnika Grada, Doma zdravlja, Centra za socijalni rad, Komeserijata za izbegla i raseljena lica, Zavoda za javno zdravlje, nekoliko lokalnih medijskih kuća i više nevladinih organizacija okupilo se u juče u Narodnoj biblioteci u Požarevcu da bi kroz javnu debatu pružilo dodatni podstrek sagledavanju i poboljšanju položaja romske zajednice. Medjutim, priliku za javnu diksusiju, sa ovako relevantnim skupom profesionalaca iz raznih sektora koji rade sa Romima i za Rome, nažalost nisu iskoristili sami Romi.

Po rečima Vladimira Petrovića, predstavnika Društva Roma Braničevskog okruga jedne od najaktivnijih i najuspešnijih romskih organizacija u Pomoravlju, nepojavljivanje Roma na okruglom stolu može se objasniti dramatičnim nepoznavanjem kako rada ustanova kulture, tako i neprepoznavanjem potrebe za uključivanjem u kulturni život zajednice: ”Podelili smo više od 50 pozivnica tokom poslednjih nedelju dana među članovima i korisnicima našeg udurženja. Osnovno pitanje pozvanih je najpre bilo gde je biblioteka, a zatim zašto bi (Romi) išli tamo?… Očigledno, da praksa ustanova kulture, niti naš poziv na učešće u debati nisu mogli da budu dovoljan motiv Romima… – te na animiranju Roma da se uključe u javni i kulturni život treba dodatno raditi.”

Neučešće Roma u debati je bitno ograničilo raspon relevantnih pitanja koja su mogla biti pokrenuta na ovom skupu, tako da je samo izneta grupa primera dobre saradnje različitih sektora sa romskim udruženjima, ali i istaknuta nužnost da Požarevački Romi budu odlučni u javnom nastupu ne samo kada se radi o zadobijanju pojedinačnih prava iz socijalnog domena već i kada se gradi identintet čitave romske zajednice – jer iz samog vrednosnog okvira umnogome proizilazi i uspešnost u rešavanju pojedinačnih izazova sa kojima se suočavaju zajednice i pojedinici.

Od strane nekoliko diskutanata je istaknut značaj ”samopomoći” kao neizostavnog činioca svakog realnog poboljšanja kod romske zajednice. Utisak koji se stekao na skupu bio je da prizivanje ”samopomoći” u romskoj zajednici nije ”svaljivanje odgovornosti na nju od strane predstavnika javnog sektora” (kako to često biva u političkom diksursu vlasti i manjinskih zajednica) – već iskren poziv da kroz aktivan odnos čitavo društvo harmonizujući sopstvene potencijale ostavaruje prosperitet svih društvenih grupa i građana.